Stenoza spinalnog kanala
( suženje kičmenog kanala): Zašto je potreban drugačiji pristup?
Zašto je stenoza spinalnog kanala odnosno suženje kičmenog kanala lumbalnog ( donjeg ) dela kičme poseban problem u praksi i zašto zahteva malo drugačiji pristup?
Prva asocijacija u vezi ove dijagnoze jeste baba koja može da se sagne do zemlje, a ne može da hoda.
Za početak, ova dijagnoza daje malo drugačije tegobe– najčešće su to bolovi, trnjenje i osećaj slabosti u nogama, dominantno pri stajanju i hodu, a manje pri sedenju, pri čemu se često dešava da je hod značajno ograničen ( par desetina metara) i da su vam neophodne česte pauze ( da sednete ili se makar savijete, čučnete) da biste nastavili dalje.
Tipični su i grčevi i bolovi u nogama pri ležanju, naročito ako ležite na leđima ili stomaku ( ako vam se ovo često dešava, uzimanje magnezijuma nije konačno rešenje- proverite kičmu).
Stanje se još naziva i sindrom stenoze spinalnog kanala, a koristi se i dijagnoza: Claudicatio neurogenes ( neurogene klaudikacije tj. grčevi u nogama uzrokovani nervima).
Često se pomisli da je u pitanju cirkulacija– proširene vene ili suženje arterija ( Claudicatio vascularis- grčevi u nogama uzrokovani krvnim sudovima tj. arterijama). Kada su problem arterije, onda je pri hodu obično dovoljno stati ( bez sedanja, saginjanja) da bi tegobe popustile, a grčevi u nogama se ne javljaju pri ležanju, već samo pri hodu.
Stenoza spinalnog kanala se javlja i kod mlađih i kod starijih pacijenata. Ovaj problem je uzrokovan diskus hernijom, kada disk iskoči više put nazad, ka kičmenom kanalu. Kod starijih je situacija dodatno zakomplikovana okoštavanjem kičme koje doprinosi suženju. Varijacija na temu jeste kada disk iskoči više na jednu stranu i značajno suzi bočni otvor na kičmi kuda izlazi živac.
Definitivna dijagnoza se postavlja na osnovu magnetne rezonance, a ukoliko je suženje kičmenog kanala izraženije ( manje od 8mm) i ukoliko postoji grublji deficit mišićne snage u nogama ( proverava se na pregledu fizijatra), potrebno je obaviti i pregled neurohirurga. Ipak, u najvećem broju slučajeva se problem rešava bez operacije.
Zašto je ovo stanje drugačije u odnosu na klasičan išijas i kako ga pravilno lečiti?
- Lekovi za bolove uglavnom ne pomažu tj. dugoročno konzumiranje pravi više štete nego koristi.Zato je bolje zauzeti rasteretni položaj ili leći kada vas zaboli.
- Sedenje i saginjanje ( istezanje)obično na kratko smanjuju tegobe, jer se u tim položajima prirodno malo proširuje kičmeni kanal. I to je ono što prevari pacijente- veći deo vremena sede, često se istežu. Na nesreću, u tim položajima se istovremeno povećava pritisak na disk tj. mesto oštećenja diska, što na duge staze otežava i usporava oporavak.
- Kod uobičajene diskus hernije i išijasa hodanjeobično smanjuje tegobe. Kod stenoze spinalnog kanala je situacija, kao što smo rekli, suprotna i onda se ljudi ponašaju na dva suprotna načina. Jedni skoro potpuno prestanu da se kreću, dok drugi pokušavaju da hodaju „ kroz bol“, na silu. Ni jedno ni drugo nije dobro. Savet je da se hoda češće, po malo, bez forsiranja, ali da se svakih 5-6 dana pokuša sa postepenim, minimalnim povećanjem distance hoda ( slušate svoje telo). Naravno, mnogo je lakše kada se paralelno radi na uzroku problema tj. kada se istovremeno sprovodi odgovarajuća fizikalna terapija.
- Rasteretni položajse u najvećem broju slučajeva takođe razlikuje- kod diskus hernije bez stenoze je obično najefikasniji McKenzie rasteretni položaj na stomaku, kod stenoze više prija ležanje na leđima sa kukovima i kolenima savijenim pod uglom od 90 stepeni.
- Spavanje- opet suprotno. Ono što se više ne savetuje kod redovne diskus hernije i išijasa, ovde prija- spavanje u fetus položaju ( sklupčani na boku) ili u Williams- ovom položaju ( na leđima, sa jastukom ili rolnicom ispod kolena). Bitno je samo da po smirivanju tegoba probate da se vratite na redovne položaje pri spavanju ( videti tekst- „Dr Peđa Živanović- kako odabrati najbolji dušek i jastuk za spavanje“, internet portal- Na Vidiku).
- Vežbesu neophodne, naravno, ali opet sa varijacijama- treba naći „ zlatnu sredinu“ između tzv. fleksionog i ekstenzionog principa vežbi.